Osnovno pravilo je da svaka promena u recepturi treba da bude postepena, pa tako i zamena udela žitarica. To znači da ukoliko menjamo kukuruz sa pšenicom ili ječmom, to treba da radimo u nekoliko navrata u količini od po 5-10%. Za slučaj da koristimo novi rod pšenice ili ječma, veoma je bitno da ove žitarice prođu proces „odležavanja“ u trajanju od 2-3 nedelje, da bi bile spremne za upotrebu. Naime, u ovom periodu se vlaga konsoliduje na 13-14%, pri čemu se tada procesi disanja svedu na najmanju meru i takvo zrno se može duže vreme skladištiti, uz očuvanje hranidbene vrednosti.
Pored nabrojanih specifičnosti, bitna karakteristika pšenice i ječma, koja odvaja ove dve žitarice od kukuruza, je prisustvo neskrobnih polisaharida. Oni su sastavni deo ćelijskih zidova žitarca, pri čemu su β-glukani najzastupljeniji u ječmu, a pentozani u pšenici. Beta glukani su polisaharidi napravljeni od molekula glukoze povezanih zajedno u dugačke lance koje svinje ne mogu lako razložiti na prostija jedinjenja. Kako se radi o rastvorljivim i veoma dugačkim nerazgranatim ili slabo razgranatim molekulima, stvaraju se izrazito viskozni rastvori u digestivnom sistemu. Kao neka vrsta neprobavljivih vlakana, sadržaj u digestivnom traktu postaje do te mere viskozan da se usporava peristaltika i dolazi do smanjenja dostupnosti hranljivih materija potrebnih za rast životinje. Uključivanje ječma i pčenice u hranu za svinje je ekonomski opravdano, ali prisustvo većih količina β-glukana i pentozana u njima onemogućava korišćenje većih količina ove žitarice. Kao glavna nutritivna strategija u bezbednom korišćenju ječma i pšenice koristi se upotreba enzima. Svrha dodavanja enzima u hranu za životinje je poboljšati svarljivost hrane i shodno tome smanjiti troškove ishrane. Konkretno u ovom slučaju, enzimi se dodaju u cilju razlaganja β-glukana i pentozana na prostija jedinjenja koja su iskoristiva u crevima svinja. Način delovanja svakog enzima je različit i međuzavisan, njegova upotreba u kombinaciji sa formulacijama hrane mora da se sprovodi racionalno i pažljivo kako bi se postigao maksimalan efekat korišćenja. Enzimi deluju direktno ili indirektno na hranljive materije, imaju glavni efekat na supstrat na koji je usmeren.
Na sledećoj šemi je prikazan mehanizam dejstva enzima:
Brojnim istraživanjima su utvrđeni pozitivni efekti dodavanja enzima β-glukanaze u hranu sa većim sadržajem ječma. Beta glukanaza razlaže glukane prisutne u ovim sastojcima čime se smanjuje viskozitet digeste i pomaže u revitalizaciji prirodne peristaltike, poboljšava proces varenja, povećavajući ukupnu nutritivnu vrednost hrane za svinje. Utvđeno je da β-glukanaza ne gubi u značajnoj meri aktivnost u uslovima koji vladaju u digestivnom traktu tako da dolazi do razlaganja β-glukana. Enzim je veoma otporan na variranja temperature i pH vrednosti. Ovo omogućava uključivanje većih količina ječma u smeše. Sa druge strane, uključivanje ksilanaze u hranu zasnovanu na pšenici koja sadrži pentozane u većoj meri pokazalo je takođe pozitivne efekte, sa mogućnošću uključivanja većih količina pšenice u smeše za ishranu svinja.
Na pitanje da li može da se napravi receptura za ishranu svinja bez kukuruza, odgovor je – DA, ali sa poštovanjem nabrojanih principa. Ukratko:
-
Svaka promena u recepturi mora biti postepena, žitarica zdrava i bezbedna.
-
Premiks mora biti koncipiran sa povećan udelom enzimskog kompleksa glukanaza/ksilanaza, što će obezbediti životinjama dobru svarljivost hrane i posledično dobre proizvodne rezultate.
-
Povećati dozu zakiseljivača u smešama sa većinskim udelom pšenice i ječma zbog količine proteina koje upotreba ovih hraniva donosi sa sobom u odnosu na kukuruz. Naime, raspadni produkti proteina u crevima su bazni, a to je sredina koja pogoduje razmnožavanju bakterija E. Coli, Clostridium itd.
-
U recepturama bez kukuruza postoji velika verovatnoća nedostatka energije, pa je poželjno u smešama sa povećanim udelom pšenice i ječma koristiti sojino ili suncekretovo ulje koje će obezbediti adekvatnu energetsku vrednost.